D
o­dje­la na­gra­de Mar­ko Mi­lja­nov Raj­ku Pe­tro­vu No­gu Ra­šo­vi­ću Ku­ču, kao da je is­pu­nje­nje ne­ke vi­še prav­de, jer ako ne­kom ova na­gra­da pri­pa­da po pri­mje­ri­ma čoj­stva i ju­na­štva, on­da pri­je svih pri­pa­da pje­sni­ku Raj­ku Pe­tro­vu No­gu, ko­ji je ne­pot­ku­pljiv i ne­pri­stra­san, ne­po­ko­ran i po­sto­jan, ko­ji se ni­kom ni­je po­ma­kao s bi­lje­ga, kao ni Voj­vo­da, i ta vi­jest je ob­ra­do­va­la, vje­ru­jem, i sve Ku­če, i sve pje­sni­ke ko­ji­ma je sta­lo do knji­žev­ne, i sva­ke dru­ge prav­de.
Raj­ko Pe­trov No­go je, is­pi­su­ju­ći svo­je pri­mje­re čoj­stva i ju­na­štva, odi­sta u naj­bli­žem srod­stvu sa Mar­kom Mi­lja­no­vim. Te­ško da ima u no­vi­joj knji­žev­no­sti ta­ko oči­gled­ne bli­sko­sti, ta­ko ne­po­sred­ne ve­ze me­đu pi­sci­ma ko­ji za­ma­ču svo­je pe­ro u istu bo­či­cu ma­sti­la. No­gu, ko­je­mu je knji­žev­nost sve – iz­gle­da da je čoj­stvo (a bog­me i ju­na­štvo) va­žni­je od knji­žev­no­sti.
Kao da je od sa­mog po­čet­ka No­go imao na umu onu be­smrt­nu Vol­te­ro­vu mak­si­mu: U be­smrt­nost se pu­tu­je sa ma­lim pr­tlja­gom - No­go je pi­sao ta­ko ma­lo, a opi­si­vao ta­ko mno­go, po­put Mar­ka Mi­lja­no­va. Uz ime­na Šan­ti­ća, Ra­ki­ća, Du­či­ća, ta­ko pri­rod­no sli­je­di No­go­vo ime. U toj hi­je­rar­hi­za­ci­ji po­sto­ji lje­stvi­ca na ko­joj sva­ko za­u­zi­ma svo­je mje­sto pre­ma kri­te­ri­ji­ma ko­je ni­je sa­mo, ili ni­je uop­šte de­fi­ni­sa­la knji­žev­na kri­ti­ka, ne­go se pod­ra­zu­mi­je­va, jer po­e­zi­ja sa­ma za­u­zi­ma mje­sto ko­je joj i pri­pa­da.
U jed­nom auto­po­e­tič­kom is­ka­zu, u jed­noj od svo­jih pro­znih knji­ga - Su­ze i so­ko­la­ri, sto­ji No­go­va re­če­ni­ca: Ja vo­lim ka­da je pje­sma tač­na. I, ri­ječ tač­na na­pi­sa­na je kur­ziv­no.
Dr­žim do po­seb­ne va­žno­sti ovog is­ka­za kod či­ta­nja No­go­vih pje­sa­ma. Ra­zu­mi­je se, tu pr­vo­bit­nu ne­sum­nji­vu tač­nost u na­stav­ku će da raš­ča­ra pje­snič­ka ima­gi­na­ci­ja, duh po­e­zi­je. Raš­ča­ra­će je pje­snič­ke sli­ke ko­je su ta­ko­đe tač­ne, ali se bo­re pro­tiv tač­no­sti - one su tač­ne na svoj ne­tač­ni na­čin. To je tre­nu­tak u ko­jem će sa­mi duh pje­sme ne­mi­nov­no iz­ne­vje­ri­ti tu tač­nost, ili će je uslo­žnja­va­ti, ukr­šta­ju­ći dru­ge smi­slo­ve, što bi re­kao je­dan od No­go­vih tu­ma­ča: ni­ma­lo be­za­zle­ni smi­slo­vi.
No­go­va po­e­zi­ja se bo­ri pro­tiv tog no­vog po­ret­ka, lje­stvi­ca je po­dig­nu­ta - sve je uve­de­no u svi­jet ko­ji ne po­sto­ji, svi­jet ko­ji je odav­no li­kvi­di­ran, jer na sce­ni su pot­pu­no no­vi za­ko­ni. Ona je ne­pre­kid­no u bor­be­nom sta­vu, otu­da ono Ne­dre­ma­no oko. No­go je taj bor­be­ni stav za­u­zeo, i on kao na mr­tvoj stra­ži, vre­ba tu­đe gre­ške, ne da bi dru­ge op­tu­žio, već da ih sam ne bi na­pra­vio.
U Her­ce­go­vi­ni lju­de mje­re po ono­me ko­li­ko sto­je iza da­te ri­je­či (a, za ovo­ga pje­sni­ka - po­e­zi­ja je da­ta ri­ječ) po ono­me ko­li­ko su sprem­ni da se žr­tvu­ju za ri­ječ, a No­go je čak i za pje­snič­ku ri­ječ uveo ta­ko stro­ga pra­vi­la, ta­ko oštre kri­te­ri­ju­me; u toj po­e­zi­ji ne­ma ša­le, sve je za­teg­nu­to do pu­ca­nja, i sve je za­htjev­no kao u ka­kvom naj­tvr­đem, naj­ne­de­mo­krat­ski­jem si­ste­mu mo­ral­nih za­htje­va. Te za­htje­ve No­go us­po­sta­vlja u po­e­zi­ji, pra­ve­ći pra­vi bun­ker - to je jed­na etič­ka ar­ha­ič­na tvr­đa, ne­pro­bo­jan zid. U srp­skoj knji­žev­no­sti No­go je sa­gra­dio tvr­đa­vu kao He­r­ceg Šće­pan, i on odi­sta je­ste Her­ceg Šće­pan te knji­žev­no­sti.
No­go kao da je na sa­mom po­čet­ku sve pro­ra­ču­nao, i po­čeo da sa­sta­vlja for­mu­le, ma­te­ma­tič­ko je­zič­ke. To je vi­ša ma­te­ma­ti­ka jer se ba­vi vi­šim svje­to­vi­ma. Na­o­ko upro­šćen go­vor, opje­va­va­nje isto­ri­je, uz ne­što na­mjer­nog pa­to­sa, u šu­mi fol­klo­ra, u šu­mi sim­bo­la, a No­go na stva­ri sto­ji na dvi­je no­ge, u re­al­nom pro­sto­ru i vre­me­nu, u ne­po­ko­le­blji­vom gar­du, i bo­ri se od kad je pao na svi­jet. On bi re­kao: od kad je iz maj­ke iza­šao. Ova po­e­zi­ja je mo­ra­nje, ne­što kao bor­ba za op­sta­nak. U cen­tru te bor­be je Če­tvo­ro­dnev­ni La­zar, bi­blij­ski, ili ko­sov­ski sve­ti­telj, i stih: ”na po­du je maj­ka i u maj­ci nož”. Sli­ka iz grč­kih tra­ge­di­ja, sli­ka ko­ja upu­ću­je na nje­go­šev­sko tra­ge­dij­sko osje­ća­nje svi­je­ta. I ko­li­ko god či­ta­li No­ga, ako to ni­je či­ta­nje kroz na­rod­nu po­e­zi­ju i kroz Nje­go­ša, on­da ne­će­mo do­se­ći kraj­nje zna­če­nje, jer vr­šna tač­ka ove po­e­zi­je je­ste Ko­so­vo, vr­šna tač­ka ove avan­tu­re je­ste Ko­so­vo, po­če­tak i kraj, sve i svja.
Ra­do­mir ULjA­RE­VIĆ

No­go na Me­du­nu

Po­ziv me­di­ji­ma, pi­sci­ma, nji­ho­vim pri­ja­te­lji­ma, po­što­va­o­ci­ma dje­la voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va na do­dje­lu na­gra­de „Mar­ko Mi­lja­nov” za 2015. go­di­nu knji­žev­ni­ku Raj­ku Pe­tro­vu No­gu. Sve­ča­na do­dje­la na­gra­de UKCG „Mar­ko Mi­lja­nov” Raj­ku Pe­tro­vu No­gu bi­će odr­ža­na da­nas, na Mar­kov­dan, u 11 ča­so­va, na Me­du­nu. No­go je ovo vi­so­ko i estet­sko mo­ral­no pri­zna­nje do­bio za knji­gu po­e­zi­je „Pre­ko pe­pe­la”, kao na­sta­vak je du­hov­nog ka­zi­va­nja če­sti­tog voj­vo­de.
O na­gra­đe­nom No­go­vom knji­žev­nom dje­lu go­vo­ri­će pred­sjed­nik ži­ri­ja pi­sac Dra­gan La­ki­će­vić, a pri­god­no slo­vo iz­go­vo­ri­će do­bit­nik na­gra­de. Sti­ho­ve iz na­gra­đe­ne zbir­ke go­vo­ri­će Dra­gan Alo­rić.